Ja sam Alma, učiteljica matematike poznata po gvozdenoj disciplini i strogim pravilima u našoj velikoj gradskoj školi. U mojoj učionici nikada nije bilo mesta za greške, neopravdana kašnjenja, a pogotovo ne za bezobrazluk i spavanje na času. Kada je mala Emina po treći put te nedelje spustila glavu na klupu i zaspala usred predavanja, u onoj istoj iscepanoj i prljavoj haljini, moj bes je dostigao apsolutni vrhunac. Izvukla sam je pred tablu, naterala je da stoji pred celim razredom i surovo je ponizila, nazivajući njene roditelje nemarnim i neodgovornim ljudima koji ne brinu o sopstvenom detetu. Emina nije izustila ni jednu jedinu reč odbrane, samo je gutala svoje teške, bolne dečije suze, gledajući u pod dok se ceo razred zlobno i glasno smejao. Mislila sam da ću tom ekstremnom strogošću probuditi u njoj osećaj odgovornosti, ne sluteći kakvu stravičnu i duboku ranu kopam u njenom nevinom, slomljenom srcu.
Nakon završetka nastave, odlučila sam da sednem u svoj automobil i odem pravo u njeno siromašno, zabačeno planinsko selo da isteram stvari na čistac. Bila sam čvrsto rešena da se suočim sa tim “neodgovornim” roditeljima koji puštaju dete da danima dolazi u školu prljavo, gladno i do te mere iscrpljeno. Vozila sam strmim, blatnjavim putem, ponavljajući u sebi oštre reči i pedagoške prekore koje ću im bez milosti sasuti u lice čim mi otvore vrata svog doma. Moja pedagoška sujeta je bila strašno povređena, verovala sam da sam ja jedini pravednik na svetu koji istinski brine o budućnosti tog zanemarenog, seoskog deteta. Ostavila sam automobil na samom kraju makadama i peške krenula prema maloj, trošnoj kući na čijem se krovu jedva držalo nekoliko starih, pocrnelih i polomljenih crepova. Hladan vetar je jezivo fijukao kroz ogoljeno drveće, stvarajući turobnu atmosferu koja je već sama po sebi mirisala na tešku, neoprostivu ljudsku patnju i zaborav.
Gurnula sam trulu drvenu kapiju i ušla u blatnjavo dvorište, a ono što su moje oči tada ugledale zaustavilo mi je svaki dah u grudima i paralisalo me na mestu. Mala Emina, u onoj istoj prljavoj haljini sa časa, nije se igrala sa lutkama u pesku, već je u malim rukama držala tešku sekiru, cepajući drva veštinom odraslog, umornog drvoseče. Njene male, promrzle ruke bile su prekrivene dubokim žuljevima i posekotinama, a lice crno od čađi dok je užurbano ložila staru peć na otvorenom, ledenom tremu. Prišla sam bliže, potpuno skrivena iza propalog zida, i videla kako u jednu staru, okrnjenu limenu posudu sipa vrelu, sirotinjsku supu od krompira i tiho ulazi u kuću. Pratila sam je u potpunoj tišini, a onda me je kroz odškrinuta vrata udario stravičan prizor od kojeg su mi kolena istog trenutka potpuno i nepovratno otkazala. Emina je klečala na hladnom podu pored starog kreveta i strpljivo, kašiku po kašiku, hranila svog oca koji je ležao potpuno nepokretan i paralizovan od teške bolesti.
Ta mala devetogodišnja devojčica nosila je na svojim krhkim, dečijim leđima teret cele porodice, boreći se sa sudbinom koja bi slomila i najjače odrasle muškarce. Budila se pre zore svako jutro da nacepa drva, spremi taj bedni doručak i opere oca, pre nego što uopšte krene na onaj dugi, iscrpljujući put do gradske škole. Njena pocepana haljina nije bila znak nemara i loših roditelja, već simbol najtežeg, krvavog siromaštva i nadljudske dečije borbe za goli, biološki opstanak pod ovim surovim nebom. Moj bes i moja lažna strogoća srušili su se kao kula od karata pred veličinom te nevine žrtve koju sam ja tog jutra tako surovo, bahato i nepravedno gazila pred svom ostalom decom. Ispustila sam svoju skupu kožnu torbu u blato, pala na kolena na samom pragu njihove sirotinjske sobe i briznula u najteži, razarajući plač koji je odjekivao planinom. Otac je skrenuo pogled prema meni, a Emina mi je prišla bez trunke ljutnje, obrisala mi suze svojim garavim prstima i blago me pomilovala po kosi kao da teši vršnjaka.
U tom jednom njenom dodiru bilo je više ljudskosti, topline i životne pedagogije nego u svim mojim diplomama i debelim knjigama koje sam godinama gordo čitala. Od tog dana, ja više nisam bila ona ista stroga, hladna učiteljica koja ocenjuje vrednost dece isključivo po njihovim ocenama iz matematike i čistim sveskama. Svako poslijepodne sam nakon nastave dolazila u njihovo selo, donoseći pune kese namirnica, skupe lekove za oca i čiste, tople haljine za moju malu, hrabru heroinu koja mi je promenila život. Pokrenula sam celu školu, probudila savest dobrih ljudi i za manje od mesec dana sakupili smo novac za očevo lečenje i potpunu obnovu njihovog starog, prokišnjavog krova. Emina više nikada nije zaspala na času, a njen iskreni osmeh postao je najsvetlija tačka u mojoj učionici koja me je svakog jutra podsećala na to zašto sam izabrala ovaj poziv. Prava vrednost deteta ne leži u čistoj odeći i odmorenom licu, već u ogromnoj težini krsta koji tiho nosi kada ga niko na ovom surovom svetu ne gleda.
